Log In:
partizan.NET Forum » -SD Partizan - » Fudbal ... » PFC nostalgija: istorija, legende, stare slike

Fudbal ... Diskusije o fudbalu i FK Partizan ...

Odgovori
 
Komande za temu Koristi Metod
Star 24-04-2008, 03:37 PM   #526
Crno-beli
Partizanovac
 
Crno-beli's Avatar
 
ID aktiviran: Sep 2006
Poruka: 17,315
Crno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumu
Crno-beli je offline
Default

"Vesti", www.partizan.rs

Citat:
SUSRETI

MOMČILO-MOCA VUKOTIĆ,
LEGENDARNI FUDBALER PARTIZANA

Dobri duh iz Humske

Večiti ljubimac navijača, fudbaler prefinjenog kova, čovek kome se partizanovci i danas duboko klanjaju

Popularni Biće je govorio: Moca je Partizanovo suvo zlato

Dovoljno je reći Momčilo Moca Vukotić (57), pa da se sledi krv u žilama svih navijača Partizana. Legendarni Moca je večiti ljubimac Partizanovog "juga", fudbaler prefinjenog kova i čovek kome se i danas duboko klanjaju na stadionu u Humskoj ulici.
Za vreme Mocine "vladavine", crno-beli su zadobili najveći broj navijača, koji su najviše zbog njegovog umeća i odanosti klupskim bojama prepoznali ideju vodilju i Partizan "usvojili" kao deo porodice.
U Vukotićevom slučaju, sudbinska vezanost za Partizan bila je određena još po rođenju, jer je njegovom ocu, "zakletom partizanovcu", bilo jasno da Moca mora među crno-bele...
- Došao sam sa ocem u Partizan 1962. godine - priseća se Moca Vukotić, koji je kasnije od navijača zaradio nadimak "Dobri duh". - Živeli smo u zo vreme u Rakovici, a otac je službovao u Mladenovcu. Želeo je po svaku cenu da se oprobam u Partizanu, govorio mi je "lako ćeš iz Partizana u Rakovicu, mnogo je teži obrnut slučaj". I došao sam pod nadzor trenera Belina i Lazarevića. Testirali su me na šljakastom terenu, bio sam obučen u beli šorts, belu majicu i bele čarape. Sve je prošlo u najboljem redu, jedino se majka malo bunila, imala je posla oko pranja.
U omladinskoj konkurenciji Moca je "rastao" uz Paunovića, Lečića, Vladu Pejovića, Ličanina, Olarevića, Smilevskog, Tomića...
- Dominirali smo u našoj konkurenciji, ali kasnije u prvom timu nisu svi ispunili očekivanja. Profesionalne ugovore potpisali smo 1968. godine i bili smo naslednici čuvenih "beba", koje su igrali finale Kupa šampiona. Iz te ekipe ostali su Damjanović, Mihajlović, Rašović, Hasanagić, Marić, Vladica Kovačević... Došla su nam i pojačanja: Katić, Bjeković, Đorđević... Međutim, u periodu od 1968. do 1975. nismo uspeli da osvojimo nijedan trofej.

Kolona od aerodroma do stadiona

Bilo je to vreme dominacije Zvezde i Hajduka, ali će u Humskoj zauvek pamtiti da je, bez obzira na rezultat, rastao broj Partizanovih navijača...
- Imali smo uvek neverovatnu podršku. Nikad neću zaboraviti meč sa Hajdukom iz 1975. godine. Dočekali smo Splićane, direktnog rivala za titulu i izgubili sa 6:1. Navijači su nas bodrili kao da pobeđujemo, nikad u životu nisam video takav odnos publike prema timu koji gubi. To nam je dalo snage da u poslednjem kolu pobedimo Olimpiju i Ljubljani i stignemo do trofeja.
Čuveni meč u Ljubljani 11. jula 1976. "partizanovci" će zauvek pamtiti, ali se i danas priča o njemu sa dozom sumnje, jer su crno-beli navodno postigli gol u 100. minutu.
- Ljudi lako zaborave, pogotovo zlobnici. Trener Olimpije, koji je bio pozajmljen od Hajduka, opraštao se na tom meču, pa je dobijao poklone pre početka. Zato smo kasnili u odnosu na meč OFK Beograd - Hajduk, gde je gostima trebala pobeda za titulu. Olimpija je htela naš skalp, vodila se žestoka borba, a onda smo u jednom momentu saznali da nam treba trijufm za titulu. Mislio sam da nemamo šanse, a onda je usledio splet neverovatnih okolnosti. Prvo je igrač Olimpije Stamatović hteo da šutne loptu na tribine, ali je zakačio busen i lopta je stigla do Stojkovića. On je želeo da šutne na gol Olimpije, ali je takođe zakačio busen i slučajno je poslao do Bjekovića. Đavo je šutirao, a lopta je jedva prešla gol-liniju... Tako smo stigli do trofeja.
Usledilo je veliko slavlje, taj trofej Partizanu je obezbedio mnogo lepšu budućnost...
- Ne pamtim u životu takvo slavlje, mislim da su kolone automobila blokirale saobraćaj od aerodroma do našeg stadiona. Osećali smo se kao heroji grada, nezaboravna slika koja se zauvek pamti...
A, onda dolazi sezona 1977/78. Popularni Biće (Ante Mladinić) odlazi sa kormila reprezentacije Jugoslavije i stiže u Partizan. Neki navijači crno-beli nisu želeli Bićetov dolazak, jer su mu zamerali što je Mocu retko zvao u reprezentaciju.
- Te sezone sam se vratio iz vojske i kasnije učestvovao u verovatno najboljoj sezoni u istoriji Partizana. Nismo imali po imenima jak tim, ali smo oborili sve rekorde i osvojili ubedljivo titulu. Iz derbija smo od mogućih 12 osvojili 11 bodova, ukupno 54... Bila je to naša apsolutna dominacija.
A, Biće je govorio da je Moca "Partizanovo suvo zlato".
- Kad se sve sabere, ja sam kod Bićeta najviše i igrao u dresu reprezentacije. Imao sam tada jaku konkurenciju u Aćimoviću, Jankoviću, Oblaku, Vladiću... Uz to, Hajduk i Zvezda su dominirali. Mislim da Jerković sigurno nije bilo bolji od mene, a imao je 50 nastupa za plave, ja samo 14... Ali, to su stvari na koje nisam mogao da utičem.

Huk sa tribina: "Moco, vrati se..."

Posle ovajanje titule Moca odlazi u Bordo, a Partizan igra najlošiju sezonu u istoriji, u kojoj jedva čuva prvoligaški status. Četiri kola pre kraja na "Marakani" Zvezda je dočekala crno-bele. Vukotić je bio na tribinama i kad su ga videli navijači su počeli da skandiraju "Moco, vrati se".
- Odlučio sam da raskinem ugivor sa Bordoom i vratim se. Naravno, nije sve zavisilo od Partizana i mene, ali je na kraju postignut dogovor sa Francuzima.
Partizan se stabilizovao sa Mocom, a onda je usledilo novo slavlje u sezoni 82/83.
- Vodio nas je Miloš Milutinović. Sećam se da smo u odlučujućoj utakmici dobili Dinamo u Maksimiru sa 4:3. Trenirao ih je Ćiro Blažević, na tom meču postigao sam 100. prvenstveni gol za klub.
Hteo je Moca posle te sezone da se oprosti, nije mu dao Miloš Milutinović...
- Odigrao sam još godinu, ali se nisam dobro osećao. Treninzi su mi teže padali, igrao sam sa mnogo mlađima od sebe... Poslednju prvenstvenu utakmicu igram 30. maja 1984. protiv Željezničara. Izgubili smo sa 0:1, a svoj dres dao sam 16 godina mlađem Goranu Stevanoviću. Kasnije sam odigrao i oproštajnu utakmicu protiv reprezentacije JNA. Bio je skoro pun stadion, plakao sam...
Moca je svoje znanje kasnije prenosio kao direktor i trener crno-belih. U fotelji se radovao sa dva osvojena trofeja, a onda je odlučio da siđe na teren.
- Bjeković je bio trener dok sam ja bio direktor... Kad sam preuzeo ekipu, osvojio sam možda i najdraži pehar u karijeri - Kup Jugoslavije. Posle 32 godine uspeli smo da vratimo tej pehar u naše vitrine. Pobedili smo Velež sa 6:1 u finalu, ali je meni draža bila pobeda protiv Zvezde, u četvrtfinalu (2:1, 1:1)...
Sledeće sezone Partizan je loše startovao, sa zapadne tribine često su se čule kritike na Mocin račun...
- Odlučio sam da podnesem ostavku. Niko nije uticao na mene, prosto ekipi nije išlo... Nisam bio ljut na Partizan, tako je moralo da bude. Partizan je moj, uvek sam se kasnije vraćao kao navijač i sve trofeje doživljavao kao svoje. Tako je i danas - kaže Momčilo Moca Vukotić.


Pavle ŽIVKOVIĆ

.................................................. ...
LIČNA KARTA

ROĐEN: 2. juna 1950. u Beogradu
IGRAČKA KARIJERA: Partizan, Bordo, Partizan
REPREZENTACIJA: odigrao 14 utakmica i postigao 4 gola
TRENERSKA KARIJERA: Posle odlaska iz Partizana radiio je tri godine u Panioniosu, zatim se seli na Kipar, gde je bio u Salamini, Etnikosu, Apolonu i ponovo Etnikosu, a tri godine i selektor reprezentacije Kipra, posle je preuzeo rumunski Farul i prošle sezone grčki PAOK.
USPESI: osvojio tri šampionske titule kao igrač, dve kao direktor i jedan Kup Jugoslavije kao trener Partizana.
REKORDI: Za crno-bele je odigrao 791. utakmicu i postigao 339 golova, najviše u istoriji kluba.
.................................................. ............

PAMTI SE SVAKI MEČ SA ZVEZDOM
Na derbiju 105.000 gledalaca!

Zanimljivo je da Moca u prvom "mandatu" u crno-belom dresu nije postigao gol u derbiju. Kad se vratio iz Bordoa, počeo je da rešeta mrežu najvaćeg rivala.
- Uvek su se mene najviše plašili, a dugo me nije hteo gol. Kasnije je sve krenulo kako treba, a najviše pamtim dva gola na Marakani (3:2 za Partizan) kad smo osvojili titulu. A, pre toga postio sam 13-14 derbija... - kaže Moca.
Svaki meč sa Zvezdom uvek će pamtiti.
- Sećam se svakog odlaska u karantin. šetnje Terazijama, vola koji je okretao pre utakmice na našem stadionu... U jednom derbiju nas je gledalo 105.000 navijača! Znam da su neki navijači nudili jagnje da dobiju ulaznicu. Bila su to sjajna vremena - podseća Vukotić.


Zavišiću vukao uši

Još se prepričava da je Moca Vukotić, na utakmici protiv Vardara, ljut zbog lošeg poteza Ilije Zavišića, prišao saigraču i - povukao ga za uvo! Zavišić je Mocin najbolji prijatelj, a publika je aplauzom pozdravila potez kapitena.
- Nije ni Zavišić zamerio, znao je da nema loše namere. Svi su znali da sam ja jedna ličnost na terenu, potpuno druga izvan njega. Uvek sam imao naglašenu želju za pobedom i nikad nisam voleo da gubim. Trudio sam se da tu svoje energiju prenesem i na ekipu, pa zato neki moji potezi nisu nailazili na negativne reakcije.


PRVI TRENER STJEPAN BOBEK
Trening uz grčku muziku

Stjepan Bobek je bio prvi Mocin trener, kasnije je radio sa Ćeletom Vilotićem, Simonovskim, Zecom, Vasovićem, Kaloperovićem i Milutinovićem...
- Sećam se prvih priprema sa Bobekom. Izvodio nas je na šljakasti teren, po velikoj vrućini i puštao nam grčku muziku. Dugo godina nisam mogao da podnesem grčki melos, a stav mi se promenio dolaskom u Grčku - smeje se Moca.
Kako bi rangirao trenere po sopstvenom izboru.
- Uvek se najviše pamte prvi i poslednji, u mom slučaju Bobek i Milutinović. Ali, fudbalskli najbolji period imao sam sa Mladinićem, sjajno smo igrali, u proseku nas je gledalo 27.500 navijača...


Druženje sa navijačima

Mocu su uvek svi voleli, ponajviše navijači, s kojima se često i družio. Rado je dolazio u Janjin i Mićin bife na stadionu i prenosio svoju dobrotu i energiju.
- Uvek smo se najbolje osećali kod Janje i Miće. Pričao sam sa navijačima pre svake utakmice, to su radili i drugi igrači, jer se i naš klupski autobus uvek parkirao u blizini bifea. Ta atmosfera je morala da se oseti.
Stariji navijači Partizana svedoče da je Moca, ne retko, znao i da u komplet opremi siđe do bifea i popije kafu pre utakmice...


Na stadionu i – učio

Išao je u 10. Beogradsku gimnaziju, a u osnovnoj školi bio je "vukovac"...
- Tek kad smo roditelji i ja shvatili da će fudbal biti moja profesija, posvetio sam se isključivo igri. Sećam se da sam kao klinac imao plaćenu hranu u restoranu "Sport" na Autokomandi, a na stadionu jednu prostoriju - gde sam učio. Stanovao sam daleko, pa sam morao da skraćujem vreme. jer, nije bilo čako, do Rakovice sam imao dva prevoza...



U REPREZENTACIJI I DOBRO I LOŠE

Nemci za istoriju

Bilo je i dobrih i loših trenutaka u reprezentaciji Jugoslavije, Moca najpre izdvaja dva dobra...
- Pobedili smo Vels sa 2:0, a postigao sam gol u 20. sekundi. Bile su to kvalifikacije za fajnal-for Evropskog prvenstva u Beogradu. Godine 1973. dao sam gol Italiji, tačnije Dinu Zofu, i oborio mu rekord, jer je mrežu čuvao netaknutom više od 1.000 minuta. Verujem da me pamti i dan-danas.
Evropsko prvenstvo u Beogradu pamti po lošem:
- Prvo poluvreme polufinala sa Nemačkom je, verovatno, i najbolje u istoriji našeg fudbala. Vodili smo 2:0, imali prilike i za treći gol... Kasnije nas je dotukao Diter Miler, sa tri pogotka. Da smo pobedili, ubeđen sam da bismo lako savadali Čehoslovačku, koja je kasnije postala evropski šampion. Šteta, to je bila velika šansa.
  Citiraj Poruku
Star 02-05-2008, 03:21 PM   #527
Crno-beli
Partizanovac
 
Crno-beli's Avatar
 
ID aktiviran: Sep 2006
Poruka: 17,315
Crno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumu
Crno-beli je offline
Default

Животна прича легендарног голмана - Милутин Шошкић

Citat:
Тако смо ми играли

Нисам желео да играм у иностранству, да будем професионалац. Желео сам да каријеру завршим у својој земљи, међу навијачима у свом клубу, на свом стадиону. Лично, постигао сам већи успех него што сам могао да сањам. Сметала ми је неправда, наравно, увек ће је бити. Ето, мене је болела


Кад сам се вратио из Немачке, станем на ограду помоћног игралишта, где сам некад тренирао, гледам децу како играју на голићима. Један одбије лопту, каже: Ја ко Шоле! Први пут сам осетио сатисфакцију, да је фудбал био мој прави избор, прича за НИН легендарни голман, Милутин Шошкић (1937) спортиста старог кова, који су ентузијазам увек стављали испред материјалног. Његова каријера је импресивна, траје готово до данас. Мрежу првог тима црно-белих чувао је на 387 утакмица, 50 пута бранио је боје репрезентације. Професионалну каријеру завршио је у ФК Келну, 1971. Потом се посвећује тренерском позиву, пет година у ОФК Београд, па у ФК Кикинда, да би као помоћни тренер, 17 година провео у Партизану. На предлог Боре Милутиновића одлази у САД, и ради као члан стручног штаба националног тима. Импозантан је број његовог суделовања на Мондијалима: четири пута са Американцима, плус наступ на Светском првенству 1962. у Чилеу, на мрежи репрезентације СФРЈ. И данас популарни Шоле, не воли да говори о себи, припада категорији хиперсензитивних људи, са израженом моралном вертикалом.

ЛИПЕ НА АУТОКОМАНДИ: Са Косова сам дошао давне 1947. и, само једанпут видео лопту, кад су италијански војници играли на мале голове. Мора да сам деци у Београду изгледао чудно: у чакширама и опанцима, са шајкачом на глави. Ја се нисам узрујавао због те своје различитости, углавном сам стајао по страни, док ме једног дана нису позвали да играмо лопту. Видели су да сам чврст и жилав, прихватили су ме. Онда се догодио преломни тренутак: гледао сам руски филм Центарфор, од матине представе до последње пројекције у 11 сати, и данас, готово, да се сећам сваког кадра. То је прича о младићу који успешно тренира фудбал, стиче велику популарност, са којом не уме да се носи. Одаје се пороцима и пропада као фудбалер, и као личност. Јесте да сам добио батине кад сам дошао кући, моји су читавог дана безуспешно трагали, али поред вере у Бога, кроз живот ме је водио и тај филм. Недуго затим, мој друг Перке и ја, кренули смо на тренинг Звезде, нисмо стигли до стадиона, већ смо добили батине. Пресрели су нас неки удбаши, оптужили да смо крали трешње у башти министра Франца Лескошека. Пошто сам био развијенији, сматрали су да сам вођа, тражили да их водим својој кући. Одвео сам их у кукурузе, стазе и богазе, да би им се осветио за малтретирање. Довео сам их после неколико сати ходања, онда се догодило нешто чудно: видео сам да између мог оца, официра, и тих удбаша постоји непријатељство. Ћутали су, и посматрали се. Кад их је отерао, рекао је: Знамо се, гледали смо се преко нишана! Нисам тражио додатна објашњења. На стари стадион Звезде отишао сам сутрадан, и у њој тренирао непуну годину. На Дан младости 1948. одиграо сам прву утакмицу у животу, у Звездином дресу. Онда се једном догодило, да се тренер није појавио. Замолимо економа да нам да лопту, кад смо већ потегли пут. – Марш, кући, на учење!, Ми навалили, дај, дај! Добићете, каже, али прво наберите липу! Ми скочимо, као веверице. Од Аутокоманде до стадиона, био је дрворед липа. Он изручи ту набрану липу, и отера нас. Идемо пешке уз Авалски друм, и на Партизановом стадиону видимо тренинг дечака. Ваљда је тренер приметио с каквом чежњом смо гледали, позове нас: Хоћете да играте! Изујем опанке, да ми се не исцепају на шљаци, и, ваљда због мог трчања, тренер каже да могу да долазим. Тако сам напустио Звезду, и веома брзо напредовао у Партизану.
Спорт ми је био у крви, играо сам полутку, али тренирао сам и рукомет, бавио се гимнастиком, атлетиком. Требало ја да гостујемо у Бечеју, међутим, голман је отишао на радну акцију. Тренер пита: Је л' зна неко да брани? Подигнем два прста: Ја, играм рукомет, хватам лопте, то је исто! И, после те утакмице останем на голу, мада сам више волео да играм. Буде селекција за Европско јуниорско првенство у Белгији 1952. са 15 година сам кандидат између 30 играча. Нисам веровао да ће ме узети, испред су била два старија голмана, али Ђокица Вујадиновић се одлучио за мене. Отишао сам и бранио дивљачки, изгубили смо са 2:1, али играо сам на Првенству Европе!

КУПАРИ: То је време изванредних голмана: Мркушић, Беара, Стојановић, Раденковић... Мрка је био мој узор, мада смо имали различиту технику. Он је био инжињер, све је решавао математички: мало је падао, мало улетао у ноге. Ја сам уживао у ризику, нисам се бојао повреде. Фасцинирала ме је лакоћа с којом је бранио. Ту је Беара, светски голман, и он је волео атрактивне акције. Можда би се могло рећи, да сам по стилу био између њих двојице.
Мислим да сам прву првенствену утакмицу одиграо против Жељезничара у Сарајеву. Пун стадион, френетично навијање; играо сам добро, али изгубили смо са 1:0. Полако сам постајао стандардни играч, кад сам доживео трагедију, стравичну повреду у Мостару. Одбио сам лопту у корнер, хтео да устанем, Радин је са обе ноге скочио на моју цеваницу, покидао ми лигаменте. То се догодило у 19. минуту, остао сам на голу до краја утакмице, мада, од болова нисам знао за себе. Лекари су констатовали да више нећу моћи да се бавим спортом. Лежао сам непомично три и по месеца, са неиздрживим боловима, помишљао да је најбоље да скочим с прозора. После сам поново учио да ходам, али настале су нове муке: клуб ми је укинуо новац за превоз, давао сам га мајци. Било нас је шесторо деце. Нашао сам се у чуду: како и шта даље? Требала ми је боља храна, терапија, пливање, веслање... Да бих добио чамац, морао сам да мењам човека који их је пре подне издавао. Веслао сам од шпица Саве до краја Аде, и назад. Десетак километара, гладан, жедан, уморан. Испустим весло, и плачем од изнемоглости. Али, из дана у дан бивало ми је боље, и доктор ми је препоручио море, што је у оно време био велики луксуз. Вероватно је неко прекорио људе у клубу, једног дана донели су ми авионску карту за Дубровник, и нешто новца. Нећу то да прихватим! Мораш да узмеш! Узмите или ћу га бацити у шпорет! Нису веровали да то могу да учиним, мајка је завриштала, сав новац бацио сам у ватру.
Сутрадан сам отишао код оца мог најбољег друга, били су веома имућни, и замолио да ми позајме 50 хиљада, што је тада било у вредности две-три плате. Он ми је дао 60 хиљада, и рекао да не морам да вратим. С тим новцем могао сам да летујем месец дана, али мој план је био да останем што дуже. У одмаралишту Партизана, у Купарима, били су првотимци: Белин, Лазаревић, Тома Калоперовић... Имали су новац, очекивао сам да ће понудити да ми помогну. Ћутали су, правили се луди. Уселим се у један недовршен камп, одем код кувара, кажем: Знате шта, имам толико пара, шта можете да ми дате од хране? Не треба ти новац, каже, само питај келнера да ти одреди сто! Био је сјајан, од сваке порције узимао је парченце. Почнем да се храним добро, и дневно пливам десет километара. Нога почне да ми јача, бива све боља. Пред крај летовања, позову и мене да играмо против Леотара, у Требињу. Само што је утакмица почела Белин ми центрира лопту, закачим је волејем, и дам гол. Паднем на земљу, почнем да ридам: Ја сам здрав! Ја сам здрав!

У ТУЂМАНОВОМ КАБИНЕТУ: Вратим се у Београд, потпуно опорављен. Имам 18 година. Одем у клуб, навалим на тренера Шпица, да ми дозволе да тренирам. – Нећемо да одговарамо за тебе! Досадим свима: Што ви брините за моје здравље, ја преузимам ризик! И, дозволе ми, изађем на тренинг с првотимцима, мојим другарима, са којима сам био кад сам доживео несрећу. Станем на гол, а Бранислав Михајловић, играо је лево крило, ваљда из неког сажаљења, отело му се: Јадник, још се нада! Ужасно ме је то погодило. Скупио сам сву снагу и бацио се на једну лопту, тако да сам дотакао горњу стативу, одбио је, и остао на земљи да ридам! Нико неће да ризикује, да ме стави у тим. Био сам крајње упоран, веровао да сам, божјом вољом, онај који поново хода, трчи, игра. Поведу ме у Земун, то је генерација: Бобек, Зебец, Чајковски, плејада најбољих. Стари стадион препун, губимо са 2:0. Изнервиран, Шпиц, каже: Ајде, играј! И кад није требало бацао сам се у ноге, утакмица је завршена резултатом 2:2. Сутрадан је у Партизану настао нов однос према мени, хиљаду одсто све се променило. Све боље играм, понуде ми да потпишем уговор – ја одбијем! Нисам осећао блискост с људима, који су ми окренули леђа кад ми је било најтеже. Нису то били играчи, већ они који су водили клуб, били на функцијама, генерали. Мени је било довољно да играм, отићи ћу у други клуб, променити спорт, небитно.
Једно јутро, пред мојом кућом, зауставио се војни џип, одвели су ме у кабинет Фрање Туђмана. Био је председник друштва Партизан, Титов кадар, генерали су га се прибојавали јер им је одређивао место службовања. Убацили су ме у огроман кабинет, сав у дуборезу; за столом седи Туђман, као да је краљ, а не потпуковник. Ту је шесторица генерала, три шпанска борца, четворица народних хероја, најодговорнији људи ЈНА. Официр је рапортирао и изашао, ја насред кабинета, кажу: Приђи, момче! Зашто нећеш да потпишеш уговор?! Веома сам емотиван, али свестан да све могу да издржим. Кажем: Не могу да будем с вама јер сте нечовечни! Оставили сте ме кад ми је било најтеже! Ко те оставио? Сви ви! Још ниси завршио школу?! Захваљујући вама! Због лежања нисам полагао велику матуру, а могао сам, са дозволом Министарства просвете. Нисте ми дали оправдање, понављао сам. Завршићу школу ове године, без ваше помоћи! Знаш да ниси служио војску?! Знам! Ићи ћеш у морнарицу! (У њој се војни рок служио три године, у осталим родовима две године). Ићи ћу у морнарицу! Кажу: Овај мали је луд! Тишина, ја ћутим, они неми... Да ли сам слободан? Јеси! Кренем ка излазу, окренем се, кажем: Доћи ће дан кад ћу вам се насмејати у лице! Нико ме није заустављао, одем у Подсавез, Константину Зечевићу кажем да нисам хтео да потпишем уговор. Е, а сад хоћу! С тобом нешто није у реду, каже он. Позове секретара Ивановића, овај дође с уговором, и ја потпишем.
Прву велику утакмицу одиграо сам против Реала, у првом Купу шампиона, 7. јануара 1956. Играо сам и за репрезентацију, били смо олимпијски победници у Риму 1960. па, други на Првенству Европе 1966. у Чилеу смо 1962. били четврта репрезентација у свету, а играо сам и у тиму света, против Енглеске, на Вемблију, 1965.
Дуго сам играо с легендама, полако су почели да одлазе, да би, почетком 60-их, био створен нови тим Партизана, тзв. Матекалове бебе, којима сам био капитен. Почиње успон клуба: први пут после 12 година освојили смо титулу првака СФРЈ, три сезоне заредом, стигли до финала Купа европских шампиона. У Партизану је поникло неколико нас: Миладиновић, Васовић, Јусуфи, Ковачевић, Чебинци и ја, док су Галић, Бечејац, Рашовић, Пирмајер, Бајић и Хасанагић, дошли из других клубова. То је била генерација, која је Партизану вратила углед из времена настанка лиге, једне од најјачих у Европи. Звезда, Хајдук и Динамо, имали су изврсне тимове, тешком муком долазило се до првог места. Партизану смо навукли огроман број навијача, изједначио се са Звездом. У свету је постојао само један сличан дерби: Глазгов ренџерс – Селтик, веома бруталан. Овде су играли пријатељи, спортисти, жестоки противници, али смо после утакмица заједно ишли у кафане. Сад се грозим кад чујем: Дабогда комшији цркла крава! Можда ће ме неко пљувати: Кад су Србија и Црна Гора испали са Светског првенства, Американци су ме питали за кога навијам? Рекао сам: За Хрвате, јер су Србима комшије! Ко је крив за њихов сукоб, нека плати!
То како су играли Шеки и Џаја, тешко је описати. А, они нису дошли с Марса, то је био наш фудбал! Нажалост, са Милошем Милутиновићем играо сам мало. Његова болест, а пре свега немарност друштва према њему, учинили су да је рано завршио каријеру. Свет је остао сиромашан за једног велемајстора. Да није било тако, не би он и Шеки, у позним годинама, доводили по 50 хиљада људи на стадионе. Осећам се пониженим, и револтиран сам због начина на који је Џаја ухапшен. Немојте погрешно схватити, ја немам мрљу, ни у каријери, нити у животу.

ДИ СТЕФАНО: Не могу да побегнем од неких утакмица, памтим нешто, што ме чини поносним и тужним. Играли су Југославија и Мађарска, октобра 1959. заменио сам Беару, и сад видим слику: излазио је са игралишта, ја сам улазио. Био је то крај његове каријере, почетак моје. Требало је да се опрости на много лепши начин, али и нас је задесила слична судбина: Дурковић, Јусуфи и ја, одиграли смо за репрезентацију 38 утакмица, без паузе, а тако јадно смо се опростили, на утакмици против Бугара. Добро да је и тога било.
Кад су нас немачки новинари видели, на станици у Хановеру, Шекија, Зорана Миладиновића, Јусуфија, Дурковића и мене, мислили су да смо из другог тима, да ће први тек доћи. Тако смо их издеветали, пред 80 хиљада људи, да су нам се новинари извинили, рекавши да до тада нису познавали југословенски фудбал. Сећам се, кад сам чуо како читав стадион пева химну, псовао сам им све по списку. Зебец ме пита: Мали, је л' си се ти то уплашио? Видећемо, ко се кога плаши! Знате, увек сам патио што не могу да се растрчим по терену, имао жељу да уђем у окршај са играчима. Најтеже су ми биле утакмице против слабијих клубова. Нисам имао мотивацију, примао сам пацерске голове. Иначе, сматрам себе кривим за све примљене голове – е, Милутине, да си се бацио раније, то би одбранио! Сантрач је био незгодан, стално сам га псовао: Склони ми се са 16 метара...! Деконцентрисао ме је, увек сам морао да пратим где иде он, а где лопта. Опасан је био Зоран Прлинчевић, хоће да уштине у клинчу, намазан свим фарбама. Бора Костић је имао тај незгодан ударац, дао ми је неколико голова, али никад из слободног ударца. Шеки није био опасан по гол, био је фудбалски мађионичар, уживао је да насамари цео противнички тим, и натера их да дају аутогол. Није био слабији играч од Пелеа и Марадоне, али није био голгетер. Скоблар је био крвник. То сам приметио кад ме загревао за Пушкашеву опроштајну утакмицу: залетао се да ме убије. Кажем: Ало, је л' ти мене мрзиш?! Не, мрзим гол! Овако је био добар, дружељубив, али није те познавао на терену. Прави спортски зликовац, срећом није био боксер. Најбољи играч ког сам видео био је Ди Стефано. То је играч и за 31. век. Имао је све: кондицију, технику, тактику, осећај за додавање. Кројф је поседовао неке његове особине, али не и способност да у току једне утакмице намести гол, постигне гол, и још одбрани своју мрежу.
Један примљен гол и данас ме боли, одлучио је победника Купа шампиона. Серена је искоса шутнуо параболу, изашао сам напред да скратим угао, он је погодио другу страну. Бацио сам се, нисам успео.

ОД БОГА ПРОКЛЕТИ: Светско првенство у Чилеу 1962. била је наша трагедија. По свим параметрима, требало је да наша репрезентација буде првак света. У квалификацијама смо прошли смртоносну групу: Пољска, Јужна Кореја, СССР, Уругвај, Колумбија, чекала нас је Немачка. Никад до тада нисмо их добили, и њих смо победили (1:0). Ишли смо на Бразил, без Пелеа, играли су са Чилеом, ми са Чесима. Лако бисмо их победили, да смо били мотивисани. Али, Тито је одржао говор у Сплиту: Треба да се штеди! Нисмо имали дневнице, премије, ништа. Кад смо дошли до полуфинала, група играча је тражила да нам се да нека премија, бар нешто. Одбили су, речима: Шта ће да кажу рудари!? Утакмицу смо одиграли као да смо на вашару, испромашивали сто шанси, и Чесима поклонили победу. Вероватно се мојим унуцима неће указати таква шанса. Катастрофа. Још горе се догодило с Партизаном, 1966. Уместо да се задржи наша генерација фудбалера, и сачека нова, која је тек стасавала, неко, ко није волео клуб, дошао је на идеју да нас треба распустити, и довести свежу крв! Такач, Вујовић и Фазлагић нису били слаби играчи, али нису били одани Партизану као ми. Пред највећу утакмицу у нашим каријерама, са Реалом, у финалу Купа шампиона 1966. унутар клуба створена је болесна атмосфера. Сви су размишљали о одласку и парама. Да смо остали, Скоблар и Самарџић би нам се придружили, имали бисмо тим с којим смо могли да харамо Европом. Пред сам почетак утакмице у Бриселу извели су ме из собе за одмор, одвели у хотел, и представили будућег председника клуба. Био сам шокиран, да ме је неко, без мог знања, продао другом клубу. Сигурно смо били јачи од Реала, избацили смо Манчестер, Бремен, Нант, Спарту. Толико смо били деконцентрисани, да је добро да смо утакмицу изгубили само са 2:1, да нисмо доживели катастрофу. Продати смо за неколико десетина хиљада долара, а да смо постали прваци додавале би се нуле. И, вероватно, нико не би отишао из клуба. Био је то злочин над нама, и Партизаном, који од тада почиње да тавори. Као што смо од Бога проклети, због убиства браће и кумова, и клуб је био проклет, да много година не буде првак, никад више тако снажан.
Нисам желео да играм у иностранству, да будем професионалац. Желео сам да каријеру завршим у својој земљи, међу навијачима у свом клубу, на свом стадиону. Лично, постигао сам већи успех него што сам могао да сањам. Сметала ми је неправда, наравно, увек ће је бити. Ето, мене је болела. Није ми криво што нисам зарадио велике паре, никад ме нису занимале. Само, нисам био адекватно цењен, тамо где сам највише дао. Ипак, чини ме поносним, што сваком у лице могу да кажем шта мислим. Другачије не могу да живим.


Љубиша Ставрић
НИН
  Citiraj Poruku
Star 03-05-2008, 03:46 PM   #528
Давид
Уредник - Стара гарда
 
Давид's Avatar
 
ID aktiviran: Jun 2007
Lokacija: Београд
Poruka: 4,013
Давид je postao popularanДавид je postao popularanДавид je postao popularanДавид je postao popularan
Давид je offline
Default

Napadač, sa Partizanom učesnik Lige Šampiona

Ivica Iliev



Ivica Iliev (rođen 27. oktobra 1979. u Beogradu), napadač i internacionalac.

Jedan od najtalentovanijih igrača u svojoj generaciji. Igrao je u svim klupskim selekcijama beogradskog Partizana, s kojim je potpisao i prvi profesionalni ugovor (1997). Brz, prodoran i vešt dribler. Dres "crno-belih" nosio je sve do sredine 2004. kada odlazi u italijansku Mesinu. Tri puta je bio prvak države (1999, 2002, 2003) i jednom osvajač Kupa Jugoslavije (2001).

U nacionalnoj A selekciji odigrao je dva meča i postigao jedan pogodak. Debitovao je aprila 2003. protiv Nemačke (0:1) u Bremenu, a nastupio je i protiv Poljske (3:4), novembra 2003. u Ploku.

Iako je dobijao pozive Fudbalskog Saveza Makedonije da nakon raspada SCG nastupa za južne susede, odbio je, jer prema njegovim rečima ne bi mogao da se celim srcem posveti njihovoj reprezentaciji :

- "Jedino istinito vezano za reprezentaciju Makedonije je da su me skoro godinu dana zvali. Nisu vršili pritisak, daleko od toga, ali su bili u stalnom kontaktu sa mnom i želeli su da igram za njih. Iskreno sam im rekao da neću jer neću da odem i ne budem 'sto odsto' u tome, iz emotivnih razloga, zbog toga što ne osećam da je igrati za Makedoniju ono što zaista želim. Prijalo mi je njihovo interesovanje, to je bilo sve, i tu se završilo"
  Citiraj Poruku
Star 04-05-2008, 07:19 PM   #529
Crno-beli
Partizanovac
 
Crno-beli's Avatar
 
ID aktiviran: Sep 2006
Poruka: 17,315
Crno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumu
Crno-beli je offline
Default

Чекајући нову титулу, подсетимо се како је то изгледало пре тачно 30 година, на крају сезоне 1977/78. Пун стадион и један прави парни ваљак.

  Citiraj Poruku
Star 09-05-2008, 06:42 PM   #530
Давид
Уредник - Стара гарда
 
Давид's Avatar
 
ID aktiviran: Jun 2007
Lokacija: Београд
Poruka: 4,013
Давид je postao popularanДавид je postao popularanДавид je postao popularanДавид je postao popularan
Давид je offline
Default

Odbrambeni igrač, neumoran borac

Vujadin Stanojković



Rođen je 10.09.1963.god.

Igrao u skopskom Vardaru od 1985. do 1989. godine kada prelazi u Partizan gde ostvaruje svoje najbolje partije. U partizanu ostaje do 1993. godine kada odlazi u Švedsku gde i završava igračku karijeru 1998. godine kada se vraća u Makedoniju gde postaje direktor FK Makedonije. Od 2004. godine radi kao manadžer za FK Vardar.
  Citiraj Poruku
Star 09-05-2008, 11:16 PM   #531
undertejker
Grobar
 
undertejker's Avatar
 
ID aktiviran: Nov 2006
Poruka: 866
undertejker je postao mali Bog na forumuundertejker je postao mali Bog na forumuundertejker je postao mali Bog na forumuundertejker je postao mali Bog na forumuundertejker je postao mali Bog na forumuundertejker je postao mali Bog na forumuundertejker je postao mali Bog na forumuundertejker je postao mali Bog na forumuundertejker je postao mali Bog na forumu
undertejker je offline
Default

Прослава шампионске титуле 1995/96 ... ове слике су са утакмице ПФК-Воша 6:3, предзадње коло

  Citiraj Poruku
Star 11-05-2008, 12:31 AM   #532
Laki
Grobarčina
 
Laki's Avatar
 
ID aktiviran: Jul 2007
Poruka: 2,240
Laki je legenda na forumuLaki je legenda na forumuLaki je legenda na forumuLaki je legenda na forumuLaki je legenda na forumuLaki je legenda na forumuLaki je legenda na forumu
Laki je offline
Default

Slucajno sam naleteo na ovu sliku na sajtu euroleauge-a.Istorijski trenutak

http://www.euroleague.net/resourceserver/13390/58f38790-0695-47e7-996f-82678566478f/30d/rglang/en-US/filename/58f.jpg
  Citiraj Poruku
Star 12-05-2008, 03:13 PM   #533
Давид
Уредник - Стара гарда
 
Давид's Avatar
 
ID aktiviran: Jun 2007
Lokacija: Београд
Poruka: 4,013
Давид je postao popularanДавид je postao popularanДавид je postao popularanДавид je postao popularan
Давид je offline
Default

Odličan štoper

Dejan Ognjanović


Rođen 21. juna 1978. u Kotoru, Crna Gora.

Karijeru započeo u FK Bokelj Kotor, da bi tri sezone nosio dres podgoričke Budućnosti (1998-2001). Kao talentovan štoper, koji je igrajući u Budućnosti stigao i do debija u A reprezentaciji, prelazi u beogradski Partizan. Uklopio se u novu sredinu i iskoristio šansu koju mu je pružio trener Tumbaković. Ipak, oporavkom Vuka Rašovića, Ognjanović se preselio na klupu, povremeno dobijajući šansu. Sa "crno-belima" osvojio dve šampionske titule (2002, 2003) i učestvovao u Ligi šampiona (2003).

U letnjem prelaznom roku 2004. otišao je na jednogodišnju pozajmnicu u Estoril, ali ga je nedugo po dolasku u predgrađe Lisabona, zadesio veliki peh – na treningu je doživeo tešku povredu zgloba, zbog čega mu i nije otkupljen ugovor, tako da se vratio u Beograd. Posle oporavka proveo je proleće na Vračaru.

Čelnici portugalskog Estorila nisu odustali od angažmana, i od sezone 2006-07 nastupa u ovom klubu.
  Citiraj Poruku
Star 12-05-2008, 06:15 PM   #534
Method Man
Guest
 
Poruka: n/a
Default

Sećanje na Brisel 1966.

Juče se navršilo tačno 42 godine od jedinog učešća Partizana u završnoj borbi za titulu prvaka Evrope. Tog 11. maja 1966. generacija crno-belih „beba”, predvođena trenerom Abdulahom Gegićem, poražena je u finalu Kupa evropskih šampiona od Real Madrida, 1:2.
Meč na stadionu „Hejsel”, u glavnom gradu Belgije, Briselu, pred 60.000 gledalaca, obeležio je rezultatski preokret. Beograđani su poveli golom Velibora Vasovića u 55. minutu, ali su Španci u periodu od 72. do 75. stigli do 2:1, preko Amanačia i Serene.
Za Partizan, koji je na putu do finala eliminisao Nant, Verder, Spartu iz Praga i Mančester junajted, igrali su: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Galić i Pirmajer.
  Citiraj Poruku
Star 12-05-2008, 07:38 PM   #535
Давид
Уредник - Стара гарда
 
Давид's Avatar
 
ID aktiviran: Jun 2007
Lokacija: Београд
Poruka: 4,013
Давид je postao popularanДавид je postao popularanДавид je postao popularanДавид je postao popularan
Давид je offline
Default

Za mlađe naraštaje - kako smo igrali do finala:

PARTIZAN - NANT 2:0 (1:0)

Beograd, 22 septembar 1965. Prva utakmica prvog kola Kupa evropskih šampiona
Stadion JNA. Gledalaca: 30.000.
Strelci: Galić (37) i Hasanagić (48)
Partizan: Šoškić, Jusufi, Miladinović, Vasović, Rašović, Bečejac, Bajić, Pirmajer, Galić, Hasanagić, Kovačević
Nant: Eon, Grabovski, De Mišel, Lešenadek, Budzinski, Siodo, Blanše, Gonde, Miler, Simon, Manji

NANT - PARTIZAN 2:2 (1:1)

Nant, 13.oktobar 1965. Revanš prvog kola.
Gradski stadion u Nantu. Gledalaca: 23.000
Strelci: Manji (32),Kovačević (43),Galič (47),i Blanše (70)
Nant: Eon, Grabovski, De Mišel, Budzinski, Lešanadek, Siodo, Blanše, Gonde, Miler, Simon, Manji
Partizan: Šoškić, Jusufi, Miladinović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Galić, Hasanagić, Pirmajer



PARTIZAN - VERDER 3:0 (0:0)

Beograd, 9 novembar 1965. Prva utakmica drugog kola
Stadion JNA. Gledalaca: 30.000
Strelci: Jusufi (70), Pirmajer (75), Hasanagić (81)
Partizan: Šoškić, Jusufi, Miladinović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Vislavski, Pirmajer
Verder: Bernhard, Pjontek, Hetgest, Štajnman, Bordel, Lorenc, Cebrovski, Šic, Matišak, Ferner, Šulc

VERDER - PARTIZAN 1:0 (1:0)

Bremen ,17.novembar 1965. Revanš drugog kola
Stadion Verdera. Gledalaca: 30.000
Sudija: Votron (Škotska)
Strelac: Šic (33)
Verder: Bernard, Pjontek, Hetgest, Štajnman, Bordel, Lorenc, Cebrovski, Šic, Matišak, Ferner, Kenel
Partizan: Šoškić, Jusufi, Damjanović, Bejčejac, Rašovič, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Pirmajer, Vislavski



SPARTA - PARTIZAN 4:1 (1:1)

Prag, 2 mart 1966. Prva utakmica trećeg kola
Stadion Sparte. Gledalaca: 35.000
Sudija: Emsber (Mađarska)
Strelci: Hasanagić (15), Kvašnjak (20,54,i 86) i Bašek (74)
Sparta: Kramerius, Kolar, Taborski, Diba, Tihi, Migaš, Pospihal, Mraz, Kvašnjak, Mašek, Vrana
Partizan: Đurković, Jusufi, Miladinović, Vislavski, Rašović, Mihajlović,Vukelić, Davidović, Hasanagić, Vasović, Pirmajer

PARTIZAN - SPARTA 5:0 (4:0)

Beograd, 9 mart 1966. Revanš četvrtfinala
Stadion JNA. Gledalaca: 50.000
Sudija: Rumunčev (Bugarska)
Strelci: Kovačević (4 i 29), Hasanagić (35 i 71) i Vasović (23)
Partizan: Šoškić, Jusufi, Davidović, Mihajlović, Rašović, Vasović, Bajić ,Kovačević, Hasanagić, Miladinović, Pirmajer
Sparta: Kramerijus, Kolar, Taborski, Migaš, Tihi, Vojta, Pospihal, Mraz, Kvašnjak, Mašek, Vrana



PARTIZAN - MANČESTER JUNAJTED 2:0 (0:0)

Beograd,13 april 1966. Prava utakmica polufinala
Stadion JNA. Gledalaca: 50.000
Sudija: Čenčer (SR Nemačka)
Strelci: Hasanagić (46) i Bečejac (58)
Partizan: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Miladinović, Pirmajer
Mančester junajted: Greg, Brenan, Dan, Krirand, Fulks, Stajls, Best, Lou, Čarlton, Herd, Koneli

MANČESTER JUNAJTED - PARTIZAN 1:0 (0:0)

Mančester, 20 april 1966. Revanš polufinala
Stadion: "Oldtraford". Gledalaca: 62.500
Sudija: Dinst (Švajcarska)
Strelac: Stajls (72)
Mančester junajted: Greg, Brenan, Dan, Krirend, Fouks, Stajls, Aderson, Lou, Čarlton, Herd, Koneli
Partizan: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Davidović, Hasanagić, Miladinović, Pirmajer

Poslednji put promenio Method Man : 12-05-2008 u 08:27 PM.
  Citiraj Poruku
Star 13-05-2008, 07:53 AM   #536
Immortal
Old School
 
ID aktiviran: Oct 2006
Lokacija: Србија
Poruka: 2,702
Immortal trenutno ima neutralnu reputaciju
Immortal je offline
Default

Опширније о најуспешнијој сезони у европским куповима...

Citat:
Beše to jedne majske noći na Hejselu…

Stadion Hejsel u Briselu, 11.maj 1966., početak u 19:30 h...Suparnici na terenu – Real Madrid i Partizan...Na centru nemački sudija Kreitlein sa kapitenima Šoškićem i Hentom...

Bilo je to tačno pre 42 godine, a Partizan prvi naš klub u istoriji koji je igrao finale Kupa šampiona.
Za one navijače koji malo znaju o tom datumu, danas vraćamo točak istorije 42 godine unazad.

U jesen 1965. godine Kup evropskih šampiona je ušao u svoj jedanaesti ciklus. Po imenima učesnika, po prikazanim igrama, po interesovanju, po prihodima, to je već bilo takmičenje najvišeg rejtinga na svetu.
Partizan je za sobom imao već četiri pokušaja da se probije među najbolje, ali nije uspevao. I ne samo Partizan, već svi klubovi iz Istočne Evrope još u ranim krugovima takmičenja nailazili su na nepremostive prepreke.
Prvo je to uspelo Partizanu u takmičenju za deseti Kup šampiona – stigao je do poslednjeg stepenika, do finala, kao prvi klub iz ovog dela sveta i izazvao divljenje čitave Evrope.
Partizan, ne samo što je došao do finala, nego je na tom putu eliminisao šampione zemalja visokog renomea.
Najpre šampiona Francuske, Nant. U Beogradu, 22. septembra 1965. godine, pred 30.000 gledalaca, pobedili smo Nant sa 2:0 (strelci Galić i Hasanagić). U Nantu, 13. oktobra u revanšu je bilo 2:2 (Kovačević i Galić). Tako se Partizan plasirao među šesnaest klubova koji idu dalje.
U osmini finala, 9. novembra, u Beogradu je pobeđen prvak Nemačke Verder sa 3:0 (u poslednjih dvadeset minuta strelci su bili Jusufi, Pirmajer i Hasanagić). U revanšu, 19. novembra 1965, pred 30.000 gledalaca, Partizan je uspeo da se odupre snažnom rivalu, primio je samo jedan gol i obezbedio nastavak takmičenja u proleće 1966. – bio je među osam najboljih na kontinentu. Žreb nam je tada dodelio prvaka Čehoslovačke, Spartu.
U Pragu, 2. marta, pred 35.000 gledalaca, Partizan je poveo golom Hasanagića, ali su Česi preokrenuli rezultat i na kraju pobedili sa 4:1. Partizanu nisu davane nikakve šanse da može da nadoknadi toliku prednost rivala. Ipak, uspeo je.

U Beogradu, 9. marta, pred 50.000 svojih navijača ne samo da smo nadoknadili, nego smo ubedljivo deklarisali Spartu sa 5:0 (Kovačević i Hasanagić po dva i Vasović).
Rival u polufinalu je bio prvak Engleske, Mančester Junajted. U Beogradu, 13. aprila 1966. pred 50.000 svedoka, Partizan je pobedio sa 2:0 (Hasanagić i Bečejac). Revanš je igran na čuvenom Old Trafordu u Mančesteru 20. aprila pred 62.500 gledalaca. Nemajući šta da izgubi, prvak Engleske je tako silovito jurišao da se naša odbrana povijala kao pred orkanom, Mančester je golom Nobija Stajlsa uspeo da savlada sjajnog Šoškića samo jednom.
Partizan je „evropsko čudo“ doveo do kraja. Pred njim je ostao još samo Real iz Madrida.
U Briselu, 11. maja 1966. na stadionu Hejsel, pred 60.000 gledalaca, odigrana je finalna utakmica. Poveo je Partizan, ali su Španci uspeli da izjednače, a onda i povedu sa 2:1 i tako je ostalo do kraja.
Partizan je nastupio u sastavu: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer (Ćurković, Damjanović, Davidović, Miladinović, Vukelić). Trener je bio Abdulah Gegić, a “tehniko” Stanislav Virgilije Popesku.
Partizan je poklekao na poslednjem stepeniku, iako je posle uspešnih nastupa u prethodna četiri kola stekao sigurnost. Više nijedna njegova pobeda nije mogla da se smatra iznenađenjem.
Najslabija karika jugoslovenskog šampiona bila je na psihološkom planu, i tu je pao. Imali smo tim najveće snage, ali je klub u tom trenutku bio slab za toliko uspeha i slave i nije mogao da zaustavi rasulo u najvažnijem momentu.
To je verovatno najveći razlog neuspeha u finalu, upravo tada kada je bilo najpotrebnije biti stabilan. Konačni poraz je nastupio odmah posle finala, kada se veći deo tima raspršio na sve strane, a ono igrača što je ostalo – a to je takođe pružalo mogućnosti da se formira jaka ekipa – ostalo je dezorijentisano. I treneri i igrači su osećali da iza njih ne stoji jaka organizacija, da se sve odvija više stihijski nego planski.
Do novog uspona i trofeja čekalo se punih deset godina, koje su crno-beli proveli u osrednjosti i bledilu, nikad poslednji, ali nikad ni prvi, što je za klub velikog prethodnog renomea i uspeha nedopustivo malo.

Evo kako je doajen među novinarima – Ljubiša Vukadinović, video meč na Hejselu:

KAKO JE GOTOVO OSVOJENA POBEDA PRETVORENA U MINIMALAN PORAZ

Poslednji, peti čin, duge drame 11. Kupa šampiona prikazan je na starinskoj pozornici Hejsel u Briselu. Bilo je to prijatno, iako vrlo sveže veče. Scena se nalazila pod otvorenim nebom, ne baš sjajno osvetljena. Mančesterski reflektori bili su blještaviji i gotovo su noć pretvarali u dan.

Atmosfera je bila takoreći intimna, bar tako smo mi osetili, jer nam se činilo kao da se nalazimo kod kuće, na stadionu JNA. Gledaoci su nam bili naklonjeni.
Čim je igra počela uspostavljen je prisan dodir sa gledaocima i to je bilo novo, veliko preimućstvo ua našeg prvaka. Sve je bilo tako podešeno da gala predstava sva bude iskićena crno-belim bojama, da to bude naše veče, divna noć trijumfa.

POBEDA SE NE NAMEĆE TRI PUTA

Dva puta u briselskoj drami Partizan je imao svoju veliku scenu – dva puta mu se pružila prilika da osvoji trofej od čistoga srebra. Prvih četvrt časa u svakom poluvremenu – ukupno oko 30 minuta, a to znači trećinu meča – jugoslovenski šampion je držao protivnika u šahu i pretio mu neodbranjivim matom. U tim periodima gotovo potpune nadmoćnosti pobeda je takoreći visila u vazduhu!
Šta se to zbilo što je crno-belima uskratilo oreol slave kad je on već lebdeo nad njihovim glavama?
Pobeda se retko kad kome sama nudi, pogotovo dva puta uzastopno. Zato se drama pretvorila u tragediju i lovorovi venci pripali su drespvoma bele boje.
To je umanjilo čar predstave, jer publika je želela drukčiji završetak i pravi hepi-end. Izostalo je pravo slavlje, ruže su ostale skrivene u senci stadiona Hejsel, nije bilo ni prave radosti, a ni veselja.

PSIHIČKO PREOPTEREĆENJE

Bilo je to i suviše jako psihičko preopterećenje za naše momke. Izgoreli su u želji i nadi. I suviše su želeli da pobede i izgubili su se u ritmu velike igre.
Za finale Kupa šampiona neophodni su čelični nervi i lavovsko srce. Drugo smo imali, ali prvo nam je nedostajalo. Ko zan po koji put naši asovi uplašili su se od pobede! U Londonu protiv Švedske, u Riu protiv Brazila, pa Helsinki, Ženeva, Melburn, Malme, Pariz, Vinja del mar, ponovo Park prinčeva, sve poprišta najvećih fudbalskih zbivanja. Svuda smo došli do podnožja Olimpa, ali nam je ponestalo daha da dospemo do vrha.
To je kompleks s dubokim korenima. Bezbroj plaćenih računa kompleksu inferiornosti.
S malo više prisustva duha, s više snalažljivosti u završnim akcijama, briselska utakmica mogla se dobiti, čak i ubedljivije nego iko smeo i da pretpostavi. Sve do vođstva od 1:0, Partizan je bio bolji tim i posle vasovićevog gola stadion je bio spreman da celog sebe unese kao ulog u ostvarenje konačnog uspeha.
Gorko iskustvo iz ovog finala je da su samopouzdanje i tehnička stabilnost isto toliko moćno oružje koliko i tehnička i fizička sprema.

RAZLIKA U ŠANSAMA

Šanse Reala stvorene su iz munjevitih akcija. Jednom je kontranapad silovito izveden, lopta je ubačena u sredinu, desna spojka ju je glavom dodala Amančiu, a ovaj se bacio prema njoj i plivajući kroz vazduh takođe pucao glavom. Nije pogodio gol. Sve se dogodilo u magnovenju. Amančio je imao samo 30% izgleda da postigne gol, a 70% da pogreši. Drugom prilikom vođa navale je krajnjim naporom pokušao d aoštro nabačenu loptu ubaci u mrežu. Bio je to pravi akrobatski skok unapred. Šansa je bila 80:20 da neće pogoditi mrežu. I tako se i zbilo. To su, dakle, bile takozvane srećne šanse, koje se realizuju samo u izuzetnim prilikama.
Povoljne prilika Partizana, a bilo ih je 4-5, bile su bez rezerve stoprocentne. Po dva puta Galić i Hasanagić, po jedanput Pirmajer i Bajić nalazili su se u situacijama iz kojih je gol bio neminovan.
Ako su to bile stoprocentne šanse, onda je Pirmajerova bila još povoljnija. Nalazio se udaljen od praznog gola oko 10 metara i da je bio samo malo pribraniji mreža bi se zatresla.

TAJNA USPEHA

Ako nastojimo da do kraja ostanemo objektivni, onda ćemo pokušati da skinemo veo s tajne jednog uspeha.
Real je pobedio jer je imao manji broj izuzetno slabih igrača u ovom meču. U stvari, bila je to vrlo ujednačena ekipa bez izuzetnih asova. To nisu bili čak ni Hento ni Amančio. Svaki šraf u toj složenoj mašini radio je ritmički i odužio se ekipi.

TO JE I TE KAKAV USPEH

U atmosferi izuzetne napregnutosti, poraz u Briselu istisnuo je divovski uspeh crno-belih boja – najviši plasman u 11. Kupu šampiona. Biti finalista, to izaziva poštovanje i nagoni na pljesak. Biti drugi – to je podvig vredan divljenja.

Bilo bi nepravedno ako ne bismo na kraju ovog osvrta spomenuli sudijsku trojku iz SR Nemačke. Sudjenje je bilo na najvišem moguućnom nivou. To su, uostalom istakli i stručnjaci i igrači.
Ovaj meč već pripada istoriji. U analima Partizana biće zapisano da je to u stvari najveći domet kluba od njegovog osnivanja. I to da je 1:0 čudnom igrom slučaja pretvoreno u 1:2. Ali, to je već priča, kao i one prethodne: iz Nanta, Bremena, praška i mančesterska, od kojih je ova poslednja u stvari fudbalska herojska poema.

Lj. Vukadinović

izvor: www.partizan.rs
  Citiraj Poruku
Star 15-05-2008, 01:22 PM   #537
Давид
Уредник - Стара гарда
 
Давид's Avatar
 
ID aktiviran: Jun 2007
Lokacija: Београд
Poruka: 4,013
Давид je postao popularanДавид je postao popularanДавид je postao popularanДавид je postao popularan
Давид je offline
Default

Izvanredan vezni igrač

Milinko Pantić


Rođen je 05.09.1966. godine u Loznici.

Bio je kreator Partizanove igre u periodu od 1985. do 1991. godine kada odlazi u ljubljansku olimpiju gde se zadržava jednu polusezonu, a odatle odlazi u Grčku gde, do 1995. nastupa za
Panionios NFC. Nakon Grčke, 1995. godine, kao dvadesetdevetogodišnjak, na poziv Radomira Antića prelazi u madridski Atletiko gde igra tri sezone. To su najbolje tri sezone u karijeri ovog igrača. Igračku karijeru je završio 2001. godine u Grčkoj.
  Citiraj Poruku
Star 15-05-2008, 02:03 PM   #538
IgOr_PfC
Junior
 
ID aktiviran: Jan 2007
Lokacija: Модрича,РC
Poruka: 456
IgOr_PfC trenutno ima neutralnu reputaciju
IgOr_PfC je offline
Default

Moze li neko da mi napise neku biografiju o Nebojsi Vucicevicu(Usketu)?
  Citiraj Poruku
Star 15-05-2008, 04:37 PM   #539
grujo_kumanovo
Banned
 
ID aktiviran: Dec 2006
Lokacija: Kumanovo
Poruka: 636
grujo_kumanovo napreduje
grujo_kumanovo je offline
Default

Citat:
Originalnu poruku postavio Давид Pogledaj poruku
Odbrambeni igrač, neumoran borac

Vujadin Stanojković



Rođen je 10.09.1963.god.......
.....

Moram da se pohvalim,moj rodjak,on mi je usadio ljubav prema voljenog Partizana,t.e. kao mali gledajuci njega zavoleo sam nas klub!

sorry za off...
  Citiraj Poruku
Star 19-05-2008, 03:01 PM   #540
Immortal
Old School
 
ID aktiviran: Oct 2006
Lokacija: Србија
Poruka: 2,702
Immortal trenutno ima neutralnu reputaciju
Immortal je offline
Default

Колажи...

http://img81.imageshack.us/my.php?im...3110002py3.jpg

http://img522.imageshack.us/my.php?i...8240001bd0.jpg

У Сарајеву...

http://img186.imageshack.us/my.php?i...2080006nj4.jpg

У Букурешту...

http://i30.tinypic.com/15ezf37.jpg

Југ 80-тих...

http://img296.imageshack.us/my.php?i...6570007hv8.jpg

Слике су са форума ЈФ-а...
  Citiraj Poruku
Star 19-05-2008, 10:54 PM   #541
undertejker
Grobar
 
undertejker's Avatar
 
ID aktiviran: Nov 2006
Poruka: 866
undertejker je postao mali Bog na forumuundertejker je postao mali Bog na forumuundertejker je postao mali Bog na forumuundertejker je postao mali Bog na forumuundertejker je postao mali Bog na forumuundertejker je postao mali Bog na forumuundertejker je postao mali Bog na forumuundertejker je postao mali Bog na forumuundertejker je postao mali Bog na forumu
undertejker je offline
Default

КК Партизан - цибона 1998.

  Citiraj Poruku
Star 23-05-2008, 12:01 AM   #542
Давид
Уредник - Стара гарда
 
Давид's Avatar
 
ID aktiviran: Jun 2007
Lokacija: Београд
Poruka: 4,013
Давид je postao popularanДавид je postao popularanДавид je postao popularanДавид je postao popularan
Давид je offline
Default

Izvanredan odbrambeni igrač, prvi kapiten Partizana koji je podigao Pehar maršala Tita

Miroslav Brozović


Rođen 26. avgusta 1917. u Mostaru, umro 05. oktobra 2006. u Mostaru.

Prvi jugoslovenski fudbaler koji je, kao kapiten beogradskog Partizana, primio 1947. godine Pehar maršala Tita, kao trofej za osvojeni Fudbalski kup Jugoslavije (u finalu protiv Naših krila - 2:0). Bio je i kapiten reprezentacije Jugoslavije na olimpijskom turniru 1948. u Londonu, na kome je naša reprezentacija osvojila srebrnu medalju.

Uz dve utakmice za "B" ekipu (1940), odigrao je i 17 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 29. septembra 1940. protiv Madarske (0:0) u Budimpešti, a poslednju utakmicu odigrao je 25. avgusta 1948. protiv Poljske (1:0) u Varšavi.

Rođen pred kraj Prvog svjetskog rata, Brozović je kao i ostali igrači sazrevao u godinama pred drugi veliki rat koji je zahvatio bivšu zemlju, igrajući šesnaest puta za reprezentaciju Kraljevine Jugoslavije. Nakon četiri ratne godine, Brozović vodi reprezentaciju nove, "narodne" Jugoslavije i uz Čajkovskog, Mitića, Bobeka, Atanackovića, Wölfla i Vukasa, penje se na olimpijski tron i u zemlju koja se lomila pod Staljinovim pritiskom, donosi njeno verovatno najsjajnije srebro.

- "Zaista nije bilo nikakvih političkih pritisaka, jer smo ipak bili autsajderi, ali u svlačionici smo se dogovorili da moramo dobiti te Engleze i proći u finale. I dobili smo ih 3:2", veli Brozović. Reprezentacija Švedske, koja je u to vrijeme dominirala evropskim fudbalom, pobedila je u finalu (3:1) jugoslovenski tim, desetkovan povredama u utakmici protiv Turske. Mutna fotografija, zaprljana godinama i novinarskim olovom, objavljena je u beogradskom "Sportu" osamdesetih godina prošlog veka, kada je Brozović već ušao u fudbalsku istoriju kao jedan od najboljih desnih bekova sa prostora između Vardara i Triglava, sačuvala je otisak slave. Ta, 1948. bila je vrhunac karijere jednog od dva sina željezničkog radnika, koji je sa 18 godina iz rodnog Mostara otišao u Zagreb.

- "Igrao sam u JŠK u Mostaru, a potom i u Zrinskom, kada su mi ponudili da pređem u Beograd, u BSK. Ljudi iz kluba su se ljutili što želim preći u Beograd, pa su se javili direktoru Građanskog, Jozi Jakupiću, koji me zovnuo u Zagreb, i otišao sam tamo." Bila je to 1935, posljednja godina Nijemca Hansa Ringera na mestu trenera zagrebačkog kluba. "Predstavio me igračima govoreći: 'Eto, dobili smo mladića iz Mostara, Miru Brozovića.' Jedan od njih će na to: 'Nije ti on Miro, on je Meho!' I otada me svi znaju kao Mehu!"

Krajem te sezone u hrvatsku prijestonicu stigao je Mađar Marton Bukovi, trenerski genije koji je posle Drugog svjetskog rata stvorio mađarsku "laku konjicu" koja je osvojila sve osim titule prvaka svijeta, ali to je već neka druga priča. "Ah, taj je bio veliki! Pa ja sam zahvaljujući njemu postao igrač. Inače sam igrao krilo, ali nam je desni bek na jednoj utakmici bio povređen i mene je stavio na njegovo mjesto. I pošto sam odigrao dobro, nastavio sam igrati tu", kaže Brozović.

Bukovi će u Zagrebu, kao i Brozović, ostati do 1945. Prvi će se vratiti u Mađarsku, a drugi, nakon kratkotrajnog igranja u nogometnom timu KNOJ-a (za mlađe čitaoce: komunistička policija koja se sa ostacima ustaških i četničkih trupa u Jugoslaviji surovo obračunavala), po armijskoj direktivi preći u Partizan. Građanski je rasformiran, rad klubu zabranjen, a arhive spaljene. "Nas sedam-osam komunisti su mobilisali: Šoštarić, Čajkovski, Bobek, Matekalo i ja smo igrali za tim JA." Odmah po okončanju rata, u Beogradu je organizirano prvenstvo tadašnjih republika; armijski tim je igrao van konkurencije, ali je dospeo do finala, gde je poražen od reprezentacije Srbije sa 1:0.

Posle te utakmice, kaže Brozović, jedan od funkcionera tadašnje Političke uprave JA zatražio je od njega da ostane u Beogradu. "Ko je smio reći: 'Neću!'? Mislio sam ostati godinu, pa se vratiti u Zagreb, ali sam ostao tri godine."

Nešto više od dve godine kasnije, 30. novembra 1947, kao kapiten Partizana, Brozović je u Beogradu odigrao utakmicu koju je mnogo puta nazvao najdražom u životu. Na starom stadionu na Topčiderskom brdu, koji je srušen odmah poslije te utakmice, u finalu prvog takmičenja Kupa maršala Tita, susreli su se Partizan i Naša krila, tim Ratnog vazduhoplovstva JA, iz Zemuna. Ako je to uopće bitno, recimo i da je meč odigran pred deset hiljada gledalaca, da je sudio Milenko Podupski iz Zagreba, da je Partizan poveo golom Jezerkića u 20. minutu, a da se dva minuta kasnije Simonovski pobrinuo da prvi "najdraži trofej" ne ode iz glavnog grada.

Nakon utakmice predsjednik FISOJ-a Otmar Kreačić čestitao je kapitenu, a lični izaslanik Josipa Broza, general Radomir Babić, uručio trofej. Slika Brozovića, dok pomalo nespretno drži pozamašni pehar pod pazuhom i sa papira čita unaprijed pripremljeni govor, jedna je od najčešće objavljivanih u jugoslavenskoj štampi. "Nagrada? Jesmo, dobili smo nagradu, knjigu Put nove Jugoslavije! Nažalost, u ratu sam je ne htijući spalio, ložeći je zajedno s nekim drugim knjigama."

Kao "prvi kapiten Partizana, koji je (...) prvi poneo pehar maršala Tita", Brozović je ubrzo stekao i naklonost sportskih novinara, koji nikad nisu napisali niti riječi o njegovim nastupima za nacionalnu selekciju NDH između 1941. i 1945. "Igrali smo sa Slovačkom, Mađarskom, Italijom, čak smo jednu utakmicu odigrali i u Švajcarskoj. Pa, dobro nije da se Njemačku nije smjelo pobjediti, ali mi smo obje utakmice izgubili: onu u Zagrebu 2:0, a u Stuttgartu čak 5:1. A jugoslavenska reprezentacija ih je pred sam rat pobijedila 2:0", kaže Brozović.

Uz trijumf na Olimpijadi koji je uslijedio samo godinu nakon osvajanja kupa Jugoslavije, Brozović je stekao oreol nacionalnog heroja, ali bilo je to vrijeme kada su se heroji tražili drugdje. I tek po dolasku u Beograd, gdje je tada radio "kao službenik u JNA, sekretar Doma Armije", razmišljajući o povratku kući u Zagreb, dobija novi nalog. "Sve smo sredili s Partizanom, dolaziš u Sarajevo", kazao mu je Šemsudin Dizdar, funkcioner koševskog kluba, dočekavši ga na željezničkoj stanici.

- "Znaš šta sam našao u Sarajevu? Ništa! Nije bilo ni jedanaest igrača, stadion je bio u izgradnji, treniralo se na '6. aprilu' ili Skenderiji, i morao sam moliti portire da nas puste na igralište nakon što nekakav armijski tim završi trening!" Dve godine kasnije, Sarajevo se pod njegovim vodstvom vratilo u Prvu ligu.

Miroslav Brozović je prestao igrati nogomet 1952, odigravši više od hiljadu utakmica. U tih hiljadu mečeva igrao je sa i protiv najboljih igrača svoga vremena, ljudi koji su dio svjetske nogometne povijesti, i sam postao dio te iste povijesti.

Okončavajući igračku karijeru, Brozović je kao trener otišao u banjalučki Borac, odatle u ljubljanski Odred, zatim Željezničar, onda u kakanjski Rudar, vraćajući se potom u Sarajevo u sezoni 1966/1967. I manje informirani poznavatelji nogometa reći će kako je te godine Sarajevo bilo na ivici raspada: Mušović i Ristić su doslovno pobjegli u Hajduk, Muftić i Vujović na "odsluženje vojnog roka", Asim Ferhatović odigrao je pola sezone, kao i Ibro Biogradlić, koji će u drugoj polovini sezone postati tehnički direktor ekipe.

Kao najslabije plaćeni trener u ligi (ilustracije radi, zarađivao je oko 200.000 dinara godišnje, u vrijeme kada je uprava Sarajeva pravila megalomanske planove i Barceloninom Mađaru Josephu Bosziku nudila nekoliko miliona za prelazak, uz 300.000 dinara mjesečno i dvostruke premije), Brozović je sa Sarajevom sigurno došao u finale Kupa, zadržavajući usto prvo mjesto na prvenstvenoj tablici.

Drugi finalist bio je Hajduk i cjelokupna je javnost sa ushićenjem priželjkivala finale. Mladi sarajevski tim, do tada već pun samopouzdanja, bio je nesumnjivi favorit. Ali, za razliku od svih prethodnih i potonjih, ovo finale nije se igralo u Beogradu, nego u Splitu. "Da smo igrali bilo gdje drugo, pobjedili bi ih. A i ovako su nam morali dati gol iz auta da bi nas pobjedili", govori Brozović sa istinskim žaljenjem. U međuvremenu, stvari su se zakuhale i u prvenstvu: dvije utakmice do kraja Sarajevo je i dalje bilo prvo, ali je u pretposljednjem meču moralo izvući bar remi na Maksimiru.

- "Na toj utakmici sam imao samo dvanaest igrača, dakle svega jednu rezervu. I ubacio sam u igru Makića, koji je samo malo prije toga stigao iz Unisa. Napravim neku sitnu varku sa brojevima, dam mu devetku a povučem ga u sredinu gdje mi je i trebao. Na kraju utakmice prilazi mi Branko Zebec i pita: 'Boga ti, Miro, ko ti je ovaj?', a ja mu kažem: 'E, moj Branko, ne znam ni ja, tek je deset dana u timu!'" U posljednjoj utakmici u prvenstvu, Sarajevo je pobijedilo Čelika 5:2 i tako poslije Vojvodine postalo prvi klub u historiji jugoslavenske lige koji je u pitanje doveo dominaciju pomalo otrcane "velike četvorke". Novine su pisale o velikom strategu, čovjeku koji je uveo disciplinu u tim, "sportski režim", itd, dok je u gradsku mitologiju ušla legenda kako je "Broza smio svakome šamarčinu opaliti". A Brozović? On je napustio klub zato što je predsjednika kluba otjerao iz svlačionice kad je ovaj u poluvremenu jedne utakmice došao davati igračima upute.
  Citiraj Poruku
Star 23-05-2008, 01:40 AM   #543
Martin
Grobar
 
ID aktiviran: Sep 2006
Poruka: 621
Martin trenutno ima neutralnu reputaciju
Martin je offline
Default

Матеја Кежман


Матеја Кежман (рођен 12. априла 1979. у Земуну, СФР Југославија) је српски фудбалер. Игра на позицији нападача. Кежман је у својој каријери наступао за ФК Земун, ФК Раднички Пирот, ФК Лозница, ФК Смедерево, ФК Партизан, ПСВ Ајндховен, Челси, Атлетико Мадрид и Фенербахче. За национални тим је одиграо 49 утакмица и постигао 17 голова.

ФК Земун, а наставио у Радничком из Пирота, ФК Лозница и Сартиду из Смедерева. У 19. години је прешао у ФК Партизан из Београда. У сезони 1998-1999. је на 38 утакмица постигао 28 голова и постао најбољи стрелац лиге. Први наступ у репрезентацији Југославије је одиграо у пријатељском мечу против Кине, у мају 2000. године, у коме је и постигао гол. Селектор Вујадин Бошков је уврстио Кежмана у тим за Европско првенство у фудбалу 2000. у Белгији и Холандији, али је у јединој утакмици коју је одиграо против Норвешке добио црвени картон након непуна два минута игре због старта над Ериком Микландом.
У 21. години прелази у ПСВ из Ајндховена и исте године постаје најбољи стрелац холандске прве лиге постигавши 24 гола у 33 утакмице. У Ајндховену добија надимак Бетмен по називу песме која је емитована сваки пут када је постизао голове. За екипу ПСВ-а је постигао 81 гол за три године.
Након ПСВ-а прелази у ФК Челси из Лондона у сезони 2004-2005. Након лоше сезоне у Челсију, потписује уговор са Атлетиком из Мадрида.
Матеја Кежман је под селектором Илијом Петковићем постао носилац репрезентације и један је од најзаслужнијих за пласман СЦГ на Светско првенство у Немачкој пошто је у квалификацијама постигао 5 голова, укључујући одлучујуће против Шпаније и Босне и Херцеговине. Међутим, репрезентација је на СП доживела дебакл и заузела последње, 32. место, а Кежман је искључен у поразу Србије и Црне Горе од Аргентине 6:0 и означен као један од криваца за лош успех репрезентације.
На лето 2006. изненада прелази у турски фудбалски клуб Фенербахче. Нови селектор репрезентације Србије Хавијер Клементе није позивао Кежмана у репрезентацију, иако је Кежман више пута истицао да жели да игра и да је неправедно уклоњен.

Датум рођења 12. април, 1979.
Место рођења Земун, Југославија
Клуб Фенербахче
Позиција Нападач

Kлубови:

1995-96 Земун 12 (12)
1996-97 Раднички Пирот 17 (11)
1997-98 Лозница 13 (5)
1997-98 ФК Сартид 14 (4)
1998-00 ФК Партизан 60 (34)
2000-04 ПСВ Ајндховен 122 (105)
2004-2005 ФК Челси 14(5)
2005-2006 Атлетико Мадрид 30 (8)
2006-данас Фенербахче 43 (14)


Репрезентација:

2000- Србија и Црна Гора 49 (17)
  Citiraj Poruku
Star 23-05-2008, 06:20 PM   #544
PAOK-Yasemakis
Početnik
 
ID aktiviran: Feb 2007
Poruka: 7
PAOK-Yasemakis napreduje
PAOK-Yasemakis je offline
Default

IVICA ILEV



Ivica Iliev (born 27 October 1979 in Belgrade) is a Serbian football (soccer) midfielder. He currently plays for PAOK Thessaloniki FC.



He signed a one year contract with Messina in summer 2004.[1] In January 205, He was sold to Genoa of Serie C1 in join-ownership bid, but in summer Messina bought back Iliev.

In summer 2007, Ivica Iliev transferred to PAOK Thessaloniki FC with 1 year contract.


He debut for FR Yugoslavia / Serbia & Montenegro against Germany in friendly match 30 April 2003. He scored in his last mach against Poland, in friendly match same year on 16 November.
  Citiraj Poruku
Star 24-05-2008, 08:25 AM   #545
Method Man
Guest
 
Poruka: n/a
Default

Povređen Stjepan Bobek
Petak, 23. maj 2008. 23:02
Stjepan Bobek, legenda Partizana i jugoslovenskog fudbala, povređen je u petak ujutru u svom stanu, u ulici Kraljice Marije broj 12, prenose "Večernje novosti".

Bobek se okliznuo i pao, zadobio rasekotinu na glavi i odmah je prebačen u Urgentni centar. Srećom, konstatovano je da je povreda lakše prirode.

Legendarni as je rekao lekarima da su ga odjednom izdale noge, da je pao, udario glavom o radijator i počeo da zapomaže. To su čule komšije i pozvale policiju i Hitnu pomoć, ali je do njihovog dolaska, Bobek uspeo sam da otključa vrata.

(www.mtsmondo.com)
  Citiraj Poruku
Star 04-06-2008, 12:12 PM   #546
Gradoslovar
Junior
 
ID aktiviran: Oct 2007
Lokacija: Nekropola
Poruka: 198
Gradoslovar napreduje
Gradoslovar je offline
Default

Da li postoji slika na kojoj se vidi cela zastava ''Samo je smrt siguran posao''?
Kačena je na forumu ranije slika sa derbija gde se vidi deo zastave (''amo je smrt sigu'' ), pa me zanima da li postoji i neka slika gde se zastava vidi čitava.

edit: Zna li se ikako subina te zastave? Ne mora ovde odgovor, može i u prikladnijoj sekciji foruma.
  Citiraj Poruku
Star 19-06-2008, 08:26 AM   #547
Dule Manchic
Početnik
 
Dule Manchic's Avatar
 
ID aktiviran: Jun 2008
Poruka: 1
Dule Manchic napreduje
Dule Manchic je offline
Default

Ljudi za mene je najbolji bio MANCE, neznam za vas

Још једна оваква бесмислена порука и летиш са форума! Прочитај Правилник!!!

WebCrew edit

Poslednji put promenio Crno-beli : 19-06-2008 u 08:38 AM.
  Citiraj Poruku
Star 21-06-2008, 08:00 PM   #548
Crno-beli
Partizanovac
 
Crno-beli's Avatar
 
ID aktiviran: Sep 2006
Poruka: 17,315
Crno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumuCrno-beli je postao mali Bog na forumu
Crno-beli je offline
Default

Умро је човек који је Партизан довео на корак од крова Европе.

Citat:

in Memoriam: Abdulah Gegić

Subota, 21. Jun 2008. 19:56
U Subotu Je U Novom Sadu, Posle 17 Dana Borbe, Od Posledica Moždanog Udara Preminuo Abdulah Gegić.

Gegić Je Bio Proslavljeni Fudbalski Trener, A Vrhunac Je Dostigao 1966. Kad Je Sa Partizanovim "bebama" Stigao Do Finala Kupa šampiona. Crno-beli Su Tada U Briselu Poraženi Od Velikog Real Madrida - 1:2.

Radio Je U Novom Pazaru, Hajduk Veljku, Boru, Novom Sadu, Radničkom Iz Niša, A 1965. Je Bio član Selektorske Komisije Reprezentacije Jugoslavije.

Kao Trener Se Dokazao I U Turskoj. Pored Reprezentacije, Predvodio Je I Fenerbahče, Bešiktaš, Bursu... Bio Je I šef Katedre Za Fudbal Na Istanbulskom Fakultetu Za Fizičku Kulturu.

Bio Je Doktor Fudbala I Magistar Ekonomskih Nauka.

Rođen Je 1924. Godine U Novom Pazaru.

Vreme I Mesto Sahrane Biće Naknadno Objavljeni.
Слава му.
  Citiraj Poruku
Star 22-06-2008, 12:03 AM   #549
bokelja
Početnik
 
ID aktiviran: Jun 2008
Poruka: 4
bokelja napreduje
bokelja je offline
Default

nek Mu Je Laka Crna Zemlja

Slava Mu
  Citiraj Poruku
Star 22-06-2008, 12:06 AM   #550
ЖИВОРАД
Доброћудни костур
 
ID aktiviran: Oct 2006
Poruka: 3,060
ЖИВОРАД će uskoro postati popularan
ЖИВОРАД je offline
Default

нека му је вечна слава и хвала...
  Citiraj Poruku
Odgovori

Komande za temu
Koristi Metod

Zakon
You may not post new threads
You may not post replies
You may not post attachments
You may not edit your posts

BB code is Uključeno
Smiliju su Uključeno
[IMG] code is Uključeno
HTML kod je Neaktivno

Forum Jump



GMT +2. Tačno vreme je 04:18 AM.

Powered by vBulletin® Version 3.8.7
Copyright ©2000 - 2014, vBulletin Solutions, Inc.

Designed by: vBSkinworks